... “Pojma nemam šta mi je činiti. Evo, vidiš i ovaj je lep, ima lep pogled, odličan prilaz, struju i sve ostalo, al’ ti reče da je ovde predvidjen, navodno, neki parking i da nije dozvoljena gradnja“.
“Parking, brate, nema greške. Gledao sam neki prastari, al’ još uvek važeći, plan grada kojim je i Kumodraž obuhvaćen, a koji opet nema veze sa trenutnim stanjem na terenu, ali dok se to ne promeni ovde je parking, jebeš ga“, rekoh.
“Jeb’o ih pas i njih i njihove planove. Sve stručnjaci, moj do  mojega. Tako bih napravio neku kućicu, al’ bre svakom od ovih placeva, što gledasmo, fali neki... Hvala tebi, druže, što pogubi silno vreme oko mene“.
“Pa valjda smo zato i neki drugari, majke mu ga“...


...“Drug moj, kupio sam stan u Jerkoviću. Ma ne mogu više da jurcam i da se zajebavam, a i nešto nisam dobar uopšte. Ponovo mi se vraća ono moje sranje...“, ućuta se na momenat. „Nego, znaš da mi baba vratila kaparu od onog placa. Lepo ti meni pričaš da ne može da se gradi, da je parking, a ja slušam ženu i njeno ’Jao, kako je lep, baš je na super mestu!’, pa se zaleteo da kupim i to ti je. Ono, ruku na srce, i meni se svideo“.
“Ne slušaš ti svoga druga, ali Bogu hvala što je tako ispalo, mogla je opušteno, onako po zakonu, da te o’ladi za osam ’soma’ i da peva. Batali plac, pričaj mi kako si ti?“
“Ne valja, bato, ne valja. Pričaćemo, dodji...“


..."E moj druže, znaš li da tamo ima šljiva starijih i od mene?”
“I' bre, Tajsone, kako pričaš pomislio bi čovek da imaš sto godina”.
“Jok, svega četrdeset i kusur, ali to ti je za šljivu baš k'o da imam sto. Ono, ruku na srce, sad i izgledam k'o da imam sto, sjeba me ovo zlo, jeb’o mu pas mater".
“ ’Ajde ne trubi, slave ti. Malo te stislo, a ti se usr'o k’o strina. Nego priznaj, lepo ti da se razvlačiš tu po krevetu i da te služe k'o šeika”, pričam, a sve gledam u stranu.
Plašim se prepoznaće mi sažaljenje u pogledu i onda baš do kurca. Samo mu još i to fali.
A srce mi se steže dok ga ovako, od bolesti ispijenog, gledam.
Jebena boljka leukemija, majke joj ga nabijem i leukemiji.
Dva puta je dosad uspeo da je izvara i da se iščupa, al’ ovaj put će, vidim, biti zajebano.

"Ništa ja to, Lale, nisam hteo da vadim“, nastavlja. „Žao mi. Dobar deo njih je još moj deda posadio. Znaš, kako koja počne da se krivi i pada, ja je sve podupirem ne bi' li joj bar još malo život produžio. Ako kojoj pomoći nema, ja je izvadim pa na njeno mesto posadim novu, mladu, isključivo ’Ranku’. Nikako ‘Sterlejku’, ona, da znaš, za rakiju, nije dobra. ‘Požegača’ može,  ali ’Ranka’ je najbolja. Ej, kad ispečem rakiju, pa je pustim jedno godinu dana da se prekali i ukrti u domaćinski negovanom buretu, ukus ti je, bre, k'o da jedeš sa grane tek opalu šljivu. Moja ’mučenica’ od dva’es dva, tri grada, žuta, jaka a pitka k’o mleko. Legne uz kiseo kupus i suvo meso k’o mlada prvu noć. E, moj bato, da mi je da se zalečim, odma' bi' otišao u penziju. Batalio bih i vatrogasce, i stan, i Beograd i pravac Kotraža, da u miru čekam kraj...”
Ućuta se i zagleda negde u daljinu.
“Ti si, bre, otkad se razvlačiš tu po krevetu i lenčariš po ceo dan postao žešći dramoser, a?”, lupetam u nadi da ću mu izmamiti osmeh.
“Ma jok, druže moj, vuče me nešto ka onom mom šljiviku pa to ti je. Eto vidiš, ovde sam trideset godina, a opet mi je ono tamo nekako kuća. Valjda me ovo ludo srce vraća u vreme kada sam žudeo za svim što sada imam, a sad kad imam ne znam za koji će mi kurac. Jedino mi drago zbog ćerke što ne mora da se muči na selu i ni zbog čega drugog”.
“ Pre nego što kreneš da tražiš sreću proveri, možda si već srećan. Sreća je mala i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide”. To ti je, prijatelju, rek'o Duško Radović, a ti si me asocirao da na to sad pomislim. Jebeš ga, da si to znao kada si u potragu za srećom krenuo, možda uopšte ne bi ni polazio pa bi, baš ovog trenutka, ti i ja, umesto ovde, sedeli u Kotraži, cepali tu tvoju ‘Ranku’, suvo meso i turšiju. Ne turšiju, kiseo kupus k’o što reče. Ko zna šta bi bilo da je bilo”.
“Pa to ti upravo pričam. Eto, kupio sam plazma televizor i šta radim, i ne gledam ga. Jedino kad ima neka emisija o selu, o šumi, o pecanju, to gledam i umesto da sedim ispred kuće, gledam onu lepotu, mirišem čist vazduh, udišem život, ja buljim u plazmu, jebala me plazma, da me jebala. E, bato moj”, zacakliše mu oči ponovo, “a u dnu šljivika potok. Prolazi po sred mog imanja. Kad se dan umiri i legnem da spavam, jedino, što kroz poluotvoren prozor čujem, je žubor. Maštao sam da ga jednog dana pregradim i da napravim neki ribnjak, pa da ti, i ona moja budala Bobi, Simke, Toma i ostali dodjete da pecamo, i da vas pojim rakijom i 'ranim jagnjetinom dok se ne popreturate. Eto, ako ozdravim…”
“Ne ako, nego kad, dramoseru, kad ”, prekinuh ga.
“Dobro, kad ozdravim, ako Bog da, idemo gore da okrenemo neko jagnje, pa nek ide sve u tri pičke materine”.
“Doobro bato, nemoj posle da sviraš kurcu kako si bio bolestan i nisi znao šta pričaš. Pazi, ja dobro pamtim, a sve ovo ću da prenesem i Bobiju i Tomi pa ti gledaj kud ćeš kad ti se popnu na kičmu…”

...“Ma snimi samo ’Stani, stani, Ibar vodo’ i ’Slavuj pile’, al’ da budu trube. To je voleo, to neka ga i prati“, reče Bobi....

...Novo Groblje. Prolazim pored vatrogasaca u svečanim uniformama. Iz poslednje kapele se čuje “Slavuj pile, ne poj rano, ne budi mi gospodara...“.
Ulazim.
Noge mi podrhtavaju dok u grlu osećam otkucaje srca.
Suze još uvek uspevam da zadržim sakrivene u očima. Ne dam da krenu, bre.
Krst, pored krsta slika, iza slike sanduk.
“Šta si nabio taj tompus u usta, pa se smeješ, koji kurac? Misliš da ću da plačem. E, zajeb’o si se, ne bi ti zaplakao, pa nema sile“, razgovaram sa slikom i onim sandukom tako da me samo oni mogu čuti. Razgovaram ustvari sa drugom i verujem da me čuje tamo negde, gde god da je.
Koračam u tišini i osećam kako me suze polako izdaju.
Jedna za drugom napuštaju oči, klize niz lice i razbijaju se o hladan pod.
A ne volim da plačem.
Sramota me.
Dugo, ma šta dugo, predugo nisam plakao.
Učili me stariji da muškarci ne plaču, da moraju da budu jaki, da trpe i da gutaju.
Jebeš to, ovaj put ne želim da budem muško.
Otključavam davno zaključanu riznicu emocija i plačem.
“Vidi ga, opet me gleda. Pa dobro, plačem, ako si to čekao. Plačem i eto ti ga. Samo da znaš, uopšte mi nije žao tebe, ako to hoćeš da čuješ. Nije ni ič. Žao mi samo što ostavismo one još neupecane štuke, babuške i šarane tamo na Gajačkom dunavcu. Žao mi sve one nepopijene rakije ’Ranke’, kiselog kupusa, suvog mesa i mlade, sa ražnja tek skinute, jagnjetine. Žao mi onog tvog šljivika i potoka u dnu istog što ostaše da te čekaju, ne znajući da im nećeš nikada više doći. I tvoga oca mi je žao, reče jednom prilikom da u životu samo tebe ima. I opet kažem, nije mi žao tebe. Žao mi, bre, svih nas koji bez tebe, takvog kakav jesi, ostadosmo, prijatelju moj.
Ispruženom rukom, sa suzama na licu, “Moje saučešće“, nemo, izgovaram najbližima.
Ljubim hladan sanduk i povlačim se u mračan ugao kapele. Plačem...


...“Vječnaja pamjat. Slava mu i Bog da mu dušu prosti“, poslednje sveštenikove reči.
“Bog da mu dušu prosti“, šapućem i odlazim...


...Kremirali su ga. To je, kako reče njegova žena jednom prilikom, bila Draganova želja. Ne verujem joj, mada to više i nije važno. 
Verujem, želim da verujem, da je moj drug Tajson sada na nekom boljem mestu, u nekom svom šljiviku, da je konačno sačekao smiraj dana i da kroz poluotvoren prozor sluša žubor potoka. Želim da verujem da je napravio onaj svoj ribnjak i da čeka nas, njegove budale, sa spremnim pecaljkama, rakijom i mladom, sa ražnja tek skinutom, jagnjetinom...


Putuj, prijatelju moj, gledamo se...

Vozim uz Nemanjinu.
Topla noć, po ulicama nigde nikog.
Prijatan razgovor sa gospodjom, damom od nekih pedesetak godina prekidam pitanjem:
“Da l' da pravimo prekršaj?”
“Nemojte, ako mislite da ćete imati neki problem. Idite okolo, nema veze.”
E, kad mi tako ljudski kaže, pa ne bi' išao okolo, sve i da znam da ću da platim kaznu.
Skrećem levo u Kneza Miloša.
“Ovde je, po onom znaku, obavezno pravo i desno “osim za vozila JGS”, kako piše na dopunskoj tabli. Obzirom da taksi jeste vozilo javnog gradskog saobraćaja, ovo ne bi trebalo da se tretira kao prekršaj, ali ne možeš ti to objasniti pojedinim polupismenim saobraćajcima. Meni jednom pisali prijavu za ovo pa me na sudu, naravno, oslobodili krivice.”
Zaustavlja me semafor na uglu Masarikove i Miloša.
Na sledećem ćošku vidim saobraćajca kako tapka nekim rokovnikom po butini i gleda u mom pravcu.
Čeka me.
Znam.
“Gospodjo, evo sad će ovaj sigurno da me zaustavi, ja ću da lažem, ne mogu da se vucaram po sudu za džabe. Vi ako hoćete pomagajte, ako nećete, bar nemojte da odmažete”, rekoh uz smešak.
Krećem uzbrdo.
Posle par metara vidim, “Veselin” mi rokovnikom maše da stanem levo, na ono proširenje nasred puta.
“Dobro veče, dokumenta molim”.
“Dobro veče, izvol'te”.
Pružam mu, a on pita:
“Je l' znate koji ste prekršaj napravili?”
“Vidi, bato, stvarno ne znam. Verovatno jesam neki, ne bi me džaba zaustavio”, pravim se ja kao naivan.
“Skrenuli ste u Kneza Miloša, i pored toga što imate znak ko vrata da je tu zabranjeno skretanje”.
“Stvarno se izvinjavam, ja znak niti sam video, niti znam kada su ga tu postavili. Godinama ovuda prolazim i ne mogu da verujem da nisam video dosad. Pa znači sada može da se ide samo pravo!?”
“Ne. Može pravo i desno, a levo samo za vozila JGS-a, što vi niste”.
“Pa ja sam i skrenuo desno. Ne razumem!?”, pravim se da ne znam o čemu priča.
Gledam ga u oči i lažem.
Malo me doduše sramota jer je Kneza Miloša prazna, i odozgo iz njegove pozicije se sve vidi k'o na dlanu.
Znači, nije mogao nikako da se zajebe.
“Gde, bre, desno? Šta pričaš? Skrenuo si levo. Išao si uzbrdo i skrenuo levo”.
“Ma jok, bre, brate, idemo sa Slavije nizbrdo, i skrenuo sam desno. Nisam baš toliko blesav, znam valjda odakle idem”.
“Šta me zajebavaš, lepo sam video gde skrećeš”, živčani mučenik, pa se saže i pogleda gospodju, “gospodjo, odakle idete?”
“Prvo, kako vas nije sramota da se tako izražavate pred starijom osobom. To “zajebavaš” ostavite za kući, vi ste ovde službeno lice i tako se i ponašajte, da Vas jezik ne bi skupo koštao. Drugo, mene ni pokojni muž nikada nije pitao gde idem, ni odakle idem, i odakle onda vama ta sloboda. Ako već hoćete da znate, idem sa Slavije. Bila sam kod intimnog prijatelja. Hoćete li možda da vam kažem i šta smo radili”.
Meni došlo da prsnem od smeha, al' se jedva nekako uzdržavam.
Gleda je saobraćajac, pa gleda mene. Opet gleda nju pa mene. Vidim hoće i on da prsne al' definitivno ne od smeha, već od muke.
“Gospodine, ako ste nas lepo osmotrili, ja bih molila da vratite dokumenta momku, volela ih da večeras spavam u krevetu, a ne u taksiju”.
On me ponovo pogleda, a ja kao nevešto raširih ruke i slegnuh ramenima.
“Na ti ovo i ne daj Bože da se ponovo sretnemo”, reče i pruži mi dokumenta, a vi gospodjo, svaka Vam...”, valjda htede reći čast.
“Nemoj ti meni “a vi gospodjo”. Ja sam potpukovnik Jelica Marković, pomoćnik načelnika za unutrašnju kontrolu u MUP-u Republike Srbije, znaš. Sad ja tebi, pošto si već tako bezobrazan , da kažem nešto, ne daj Bože da se ti i ja sretnemo, dobro se neće završiti. Ovaj put smatraj da si dobro prošao i kontroliši malo te psovke”.
Ja oklembesio vilicu, oklembesio i pandur, pa poče nešto u stilu: “Izvinite, pa što niste rekli da ste koleginica, pa...”
“Ma šta imam ja tebi da pričam? Napadaš momka bez veze, na pravdi boga, meni postavljaš pitanja koja nemaju veze sa službom, psuješ, a to već može da se okarakteriše kao narušavanje ugleda MUP-a, i kao što već rekoh, na granici si prekršaja.. A ti”, obrati se meni, “ajde vozi, šta si se ukipio”.
“Izvini, druže”, rekoh saobraćajcu, i mogu da vam kažem da mi ga i bi malo žao kako se “ufonjao”.
Udarih po gasu i prodjosmo raskrsnicu.
“Jeste li vi stvarno...”
“Ha, ha, ha, šta je, i ti si se primio, a ?“. Ma niti sam Jelica Marković, niti imam bilo kakve veze sa MUP-om. Vlasnik sam jednog transportnog preduzeća i suvlasnik firme za uvoz i izvoz telekomunikacione opreme i računara, ha,ha,ha”.
Gledam u retrovizor ženu i ne mogu da verujem,
Brate, odradila ga je za medalju.
I njega, a i mene.
“Pa ne mogu da verujem...”, rekoh uz poluosmeh, gledajući je ispitivački u retrovizoru, “vi ste rodjeni za prevaranta, a ne za biznis, ha,ha,ha”, sad i ja počeh da se smejem.
“Je li, majstore, a kako ti misliš da normalan čovek može da uspe u biznisu u ovom haosu?” :)
“Pa jeste. I to što kažete”, rekoh.
Odvezao sam je do ugla Čarli Čaplina i Cvijićeve ulice, i zamolio je da je častim ovu vožnju.

Reče:
“Hvala ti od srca, ali ovo je jedan od retkih trenutaka kada mi nije žao nijednog jednog dinara koji ćeš mi uzeti”, i dade mi skoro dupli iznos od onog sa taksimetra.
“Mašala, “Jelice”, hvala. Sledeća vožnja na moj račun. Može?”, rekoh.
“Ko zna, momčino, ko zna”...
“Jelicu” nikada posle toga nisam imao privilegiju da vozim.
Na žalost....


S poštovanjem
vaš Taksista

"Noć je, bre, za spavanje", hiljadu puta sam rekao i opet, magarac, izlazim noću.
Noć je za spavanje pogotovo za vreme punog meseca.
Verovali ili ne, primetio sam (ili sam utripovao) da ljudi nekako tad posebno pošašave...

Šure: "Brate, 'oćeš te vodim na more?"
Ja: "'Oću, al' juče. Ti ja ličim na gejšu? Šta?"
Šure: "Stvarno dilejo, 'oćeš te vodim na more?"
Ja: "Jeste brate, pa posle da mi ga s oproštenjem zalivadiš straga. Kao vodio sam te na more za dž, a ni kod babe nema dž(abe), kao aj' se sad namesti, neće da boli i to. A?"
Šure: "Ma idem da vodim klince i taštu dole u stan, pa da mi praviš društvo, vraćamo se za dva, tri dana".
Ja: "Pa je l' Šuki ne ide!?"
On: "Si ti blesav il' me fircaš? Pa termin joj je za par dana, šta će, u Baošićima da se poradja, a?"
(Opet) Ja: "Što, piša te baš boli, dete će ti dobije montenegronsku sošku i ko će ko ti :))). Kad idemo?"
"Plan je sledeći: Obzirom da su ti klinci već kod mene, lepo savataš ženu i u subotu ujutru oko pola četri dodjete k' nami. Tvoji ostanu kod Nele da joj čuvaju strah, a ti, ostatak mojih i ja, palimo na more. Uz Božju pomoć ih odvezemo dole, problejimo dva, tri dana i brišemo nazad. Ok?"
"Šta reći, uzmi me za ženu, tvoja sam..."
Subota tri sata, jutarnja.
Zvoni jedan mobilni, posle par minuta zvoni drugi, posle par minuta zvoni treći, ustvari to je onaj prvi kog sam namontirao da se ponavlja na pet minuta.
Nekako ustajem.
Iz (odličnog) trećeg puta odustajem od namere da obučem ženine farmerke koje u prva dva uspevam da natučem jedva do iznad kolena.
Onda zauzimam pozu poznatiju kao "sabiranje".
To otprilike radim tako što sednem na ivicu kreveta, prekrstim ruke i oklembesim glavu (oči su pritom sve vreme zatvorene) i meditiram.
Psujem i sebe i Šureta i more, i more i Šureta i sebe.
Žena, već naviknuta na moje jutarnje egzibicije (čitaj, uzaludne pokušaje da se prizovem k svesti) leži i vrlo zainteresovano gleda koliko će mi ovog jutra potrebno da profunkcionišem.
Nekako se obukoh(smo), ranac u ruke i pravac 45. Blok.
Pored "buvljaka" me zaustavi saobraćajac.
"Dobro veče",
"Dobro veče".
"Dokumenta molim".
Dado' mu (ne, dadu mu, nego dado' mu).
"Je l' znate kol'ko ste vozili?"
"Pojma nemam".
"Šezdeset i sedam kilometara na sat".
"E jes', šezdeset šest kilometara i četr'es dva metra na sat. Pa je l' toliki deficit sa ovima što voze ko ludaci, pa ovih mojih sedam preko dozvoljenog na sat ne mogu da se tolerišu?"
Kratko se osmehnu pa reče:
"I to što kažeš, 'ajde briši".
E do klinca, nisam ni krenuo iz Beograda a ovi me već zaustavljaju.
Maler.
"Šabane, je l' silaziš?"
"E bato aj' se popni gore da pijemo kafu ovi moji još nisu poustajali".
"Popnem ja tebe na.... Pa što si mi rek'o da ustajem u tri i da žurim k'o ludak. Aj stavljaj, stavim ti ga baš".
Njegovih pola četri je bilo toliko precizno, da smo krenuli tek u pet.
To ti je valjda onih srpskih akademskih sat i po.
Onda je usledio dosadniji deo puta.
Ibarska magistrala, Pevac, Lipovačka šuma, Meljak, (Šuki zove da proveri dokle smo stigli) "4 vetra", Stepojevac, "piš" pauza na OMV-u, Ljig, (zove Šuki da proveri dokle smo stigli) Rudnik, Gornji Milanovac, u Preljini desno, (da proveri gde smo stigli Šuki zove) Čačak, prelepa Ovčar Banja, "piš" pauza, Požega, (Šuki) Užice, uzbrdo prema Čajetini, i pre iste desno ka Kremni (Šuki).
"Ne mogu da se setim ko mi je pričao da ovde ima fantastične jagnjetine", pokaza Šure na restoran "Pego" sa leve strane, odmah nakon "IMR-a" i onih silosa.
"Od ovih mojih jagnjetinu niko ne jede, da sad ne svraćamo džabe, nego ćemo u povratku da napravimo malu degustaciju :) ".
Nedugo zatim prodjosmo Kremnu i bi mi malo žao što ne svratismo do kuće Tarabića, eto čisto da zadovoljim znatiželju.
Onda je usledio deo lošeg puta - obilaznice oko nekog tunela koji kako mi Šure reče rade već pitaj Boga koliko dugo.
Posle par kilometara sa glavnog puta skrenusmo desno negde uzbrdo i ispred nas se ukazaše prelepe kućice od drveta (evo je Šuki ponovo).
"E, ovo je Mećavnik. Ovo ti je taj Kusturicin, ili Kusturičin kako već hoćeš Drvengrad".
Gledam i ne verujem.
Znači, čovek je stvarno genije.
Prvo sama ideja, da od ove nedodjije (ne bi bilo pristojno da kažem vukojebine) neko napravi jedno ovako lepo mesto, je genijalna.
Doduše "nedodjija" je jedan od najlepših predela Srbije, a samo naselje je smešteno na vrhu brda tako da pogled puca na sve četri strane sveta.
Zatim način na koji je sve to uradjeno počev od drvenih staza napravljenih od železničkih pragova, starovremenski gradjenih drvenih kuća, sadržaja koji se u tim istim kućama nudi (galerije, bioskop, bazen, poslastičarnica, restoran, prodavnica narodne radinosti itd.), prelepe crkvice uradjene od drveta i u drvetu, pa sve do organizacije gorske službe i više nego ljubaznog osoblja je genijalan.


Šure mi je bio tužan pa sam mu privremeno menjao Šuki...



Bioskop...



Kusturicina kuća...




Crkva...

Ne bih da rastežem sa daljim opisivanjem ovog prelepog mesta jer bi se to proteglo u nedogled.
Znači prošetali smo, klinci su u poslastičarnici...



...klopali kolače, jer im je već bilo i pomalo dosadno da šetaju obzirom da su ovde dolazili već nekoliko puta, ja sam za to vreme posetio crkvicu, još malo nahranio oči, i krenuli smo dalje.
Pred granicom sa Republikom Srpskom nam cura iz gorske službe naplati neku simboličnu ekološku taksu od 50 kinti za prolaz kroz Mokru Goru.
Na granici, ništa posebno, prodjosmo i našu i njihovu kontrolu neverovatno brzo.
Kako smo prešli u Republiku Srpsku tako je nešto ispod kola počelo da lupa k'o da se auspuh otkačio.
"E, do k.....", pomislih.
Šta ću, sagnem se ispod kola, pokušavam da vidim šta lupa, ali sve na svom mestu, ništa, s oproštenjem, ne visi.
Počešah se po glavi, ništa mi nije jasno.
Auto nov, "Oktavija" ni godinu dana stara.
Šure krete polako napred, a ovo i dalje melje.
Na scenu stupa gospodja tašta (lekar po struci), i konstatuje da čudan zvuk dolazi iz zadnjeg desnog točka.
"'De ti dizalica?"
"Na dnu gepeka"
"E, opet do k....."
Vadi sve napolje.
Bogu hvala pa nema puno stvari, jedva da nam je trebalo deset minuta sve da povadimo napolje.
Po redu, olabavih točkove, podigoh "Oktaviju", skinuh točak.
Gledam, sve je na svom mestu.
Češem se onim prljavim rukama ponovo po glavi, pokušavajući da shvatim šta "krlja".
Prepipavam inače vruć disk, i sasvim slučajno napipam kamenčić koji se zaglavio izmedju diska i njegove zaštitne obloge (!?).
Uopšte mi nije jasno kako je tu dospeo.
Iškaprkah ga jedva nekako, i čudnog, glupavog zvuka nestade.
Uz osmeh i ne mogu da vam opišem kakvo olakšanje namontirah sve na svoje mesto.
Bogu hvala pa nema puno stvari, jedva da nam je trebalo deset minuta sve da vratimo nazad.
Pravac more.
Višegrad, Ustiprača, enklava Goražde (tu je Šure usporio da ne omastimo tefter nekog revnosnog BiH federalca), Srbinje (ex Foča), Tjentište.
Prolazimo kroz mesto, spomen park nekoj davnoprošloj bitci iz nekih ne tako davnoprošlih vremena.
U gospodji tašti, a i nama dvojici, valjda od onog planinskog vazduha, proradi Yugonostalgija pa stadosmo da popijemo po fuka u obližnjem restoranu.
"Pomalo je tužno, kada ostariš..." se tiho čuje iz nekog malog radio uredjaja na šanku, i to mi se skroz uklapa u celokupni prizor.
Nekada je sve ovo bilo lepo uredjeno izletište, medjutim, talenat Balkanaca da sve razjebu (da prostite) je i ovde došao do izražaja.
Sadašnji vlasnik (ko god to bio) je pokušao da uz malo farbe, kreča i nove drvenarije bar malo vrati nekadašnji sjaj ovom odmaralištu, ali ne baš uspešno.
Ispod terase restorana se nazire zgrada (rekoše mi da je to nekakav bazen) u stanju blagog raspada.
Za vreme ovog kratkog kafe predaha, trudio sam se da ne gledam oronule zgrade već da uživam u prirodi koja je stvarno doživljaj za sebe.
Jebeš ga, što više misliš na to šta bi bilo kad bi bilo, i šta smo sve mogli samo da smo imali malo više pameti, to se više bedačiš, a ja krenuo na more i bole me baš za to šta bi bilo da je bilo.
Šuki ponovo zove.
Ne znam zašto al' stičem utisak kao da je i nismo ostavili u Beogradu, kao da je ovde sa nama :) .
Popismo fuka, i krenusmo dalje.
Opet neka obilaznica.
Jebo te, ne mogu da verujem da smo toliki slepci (govorim o svima nama sa ovih prostora) da ne možemo jedan najobičniji put da popravimo.
Srce ti ljubim, švajcarci probijaju tunel kroz Alpe, a ovi naši se natežu i slepače za malo asfalta, betona i jebem li ga čega već.
Idemo dalje prema Gacku.
Na svakom koraku se, po tome što je sve manje trave i drveća a sve više kamenčuga, vidi da se približavamo moru.
Gacko.
Nikad u životu ružniji grad nisam video.
Čoveče, pojma nemam kakvo im je ovo postrojenje u centru, ali u najmanju ruku izgleda kao nuklearka iz Simpsonovih.



Pretpostavljam da je u pitanju neka termoelektrana jer se oko nas prostire smrad identičan onom u Vreocima kod Lazarevca.
Prvo što mi je prošlo kroz glavu je kako ovi ljudi ovde uopšte i udišu ovaj žut vazduh.
Navika valjda, šta li.
Kako se približavamo Bileći, radar detektor sve dosadnije zvrči.
"Sistem alert, pa sistem alert", a radara nigde na vidiku.
Zašto zvrči to samo on zna, valjda detektuje signale vojnih radara, šte li.
A Bileća ništa posebno.
Krš k'o krš.
Jedino što popravlja inače loš utisak je jezero i lep restoran na obali istog.
U letu podnosimo Šukici izveštaj o stanju na putevima i nastavljamo dalje.
Dolazimo u Trebinje.
Prva asocijacija je "Trebinje, Trebinje kad me vidiš .... me", al' nikako da se setim reči koja nedostaje, i iz kog to filma beše.



Za razliku od Bileće i Gackog Trebinje je, za mene koji prvi put prolazim ovuda, iznenadjujuće lep grad.
Na stranu to što je veći, bogatiji u pogledu lokala, raznoraznih radnji, kafića, što ima prelepe od kamena zidane kuće, Trebinje ima neuporedivo više zelenila (tu prvenstveno mislim na drveće), a i čistiji je po svakom parametru.
Čak je i reka koja protiče kroz grad na prvi pogled čista, i dobar deo obale joj je od zidanog kamena.
Evo i sad mi je žao što ne prošetasmo malo kroz grad, ali je valjda sam osećaj da smo blizu mora i Baošića presudio da se ne zaustavljamo.
Na izlazu iz grada umesto desno ka Dubrovniku, odvojismo se levo ka Montenegru i Montenegronima.
Terbinjci su ga malo tu s oproštenjem uprskali jer im je izlaz iz grada u dužini od neka dva, tri kilometra širok taman toliko da jedva dva skutera mogu bezbedno da se mimoidju.
Onda sledi novi, četri trake široki put i tako sve do granice.
Šuki ne zove već dobrih petnaest minuta i počinje pomalo da me zabrinjava.
Na granici Republike Srpske nas nisu ni pogledali, već ljubazno mahnuli rukom da prodjemo dalje.
Dolazimo do Montenegronske granice.
Prvi put ulazim u materinu im.
Bez ljutnje, ali ako im je jezik maternji, pretpostavljam da im je i država materina.
U neka sretnija vremena, dok sam dolazio u onu našu Crnu Goru, nije bilo ni rampe ni carinika, a ni namrgodjene policije.
I mogu da vam kažem da se zbog toga nekako baš ružno osećam i žalim što sam uopšte i polazio ovamo.
Opet valjda neka nostalgija govori iz mene a nikako mržnja prema bilo kome ovde.
Na svim prelazima dosad smo prošli bez gužve, a ovde ćemo koliko vidim morati da čekamo.
Prilazi nam ljubazna devojka i traži deset evreja za kako reče "ekološku taksu".
Pade mi na pamet onaj vic "Zašto je Montenegro ekološka država?" koji vam neću ispričati da mi ne nakarikaju da širim nacionalnu mržnju.
"Je li lepotice", progovorih "a hoćemo li kad predjemo onu tamo rampu osetiti prijatan miris zelene jabuke ili ovih deset šarenih dadosmo 'nako, za džaba?"
Samo mi se blago osmehnula i dala nam "ekološku" nalepnicu.
Montenegronski policajac, mrkog pogleda, odvaja sa strane dva vozila bosanskih tablica jer nemaju nalepnicu "BiH".
Ozbiljan prekršaj, nema šta.
Ulaze mu u Montenegro bez oznake sopstvene države na zadnjem delu vozila, eeej.
Po njegovom pogledu bih rekao, prekršaj čak i u rangu sa švercom oružja ili opojnih droga.
Dok čekamo da im član po član objasni težinu njihovog propusta i da im "uzme meru", izadjoh iz kola i iz gepeka uzeh laptop da prebacim neke slike sa "Canon-a".
Vraćam se u kola, prebacujem slike, gospodin revnosni u "monteniger stajl" noga pred nogu, prilazi Šuretu, uzima pasoše i zagleda ih k'o ono klinci kad zagledaju "stikere".
K'o velim, možda mu se neka naša soška svidi pa da je džoramo sa nekom njegovom.
"Je li sve u redu?"
"Trebalo bi da jeste", odgovori Šure.
"Nalepnice?"

"Imamo".
"A što ti ovaj nije vezan"
"Pa sad je, dok ste kontrolisali onu dvojicu, izlazio napolje da uzme laptop da prebaci neke slike", brani me Šure.
Sagnu se prema meni i reče:
"Kazna vi je trides' evra".
"Ha, ha, ha, ma 'de brate trideset. Odakle mi. Pa naopako da me okreneš može eventualno oko ili zub da mi ispadnu. Ja tri'es evra nisam vid'o ni na televiziji", i baš se onako od srca nasmejem.
"E... A kako si krenuo na more bez para?"
"Kakvo bre moje more bato. Idem šuraku da pravim društvo, klince i taštu da ostavimo dole i brišemo nazad u Srbiju. On mi je ova dva dana glavni sponzor".
"Onda će on platit".
"On ti ne može nikako "platit" jer nije on napravio prekršaj nego ja. Nego il' me hapsi pa da odležim tih tri'es evra il' nas puštaj vidi kolk'a ti je kolona iza nas, a ja ću da ti zauzvrat ispričam jedan dobar vic".
"E, udri. Ako ti je dobar pustit ću vas".
"Pita Montenegronac Srbina:
"Je li mrčo, dje ćeš ovog ljeta na more?"
"U Tursku", odgovara mu Srbin.
"E !? A što jadan?"
"Prvo, jeftiniji su od vas, drugo ljubazniji su od vas, a treće duže smo sa njima bili u zajednici nego sa vama".
Revnosni se ni nasmejao nije, samo pruži pasoše i reče:
"Dobar ti je taj. 'Ajd idite, i veži se. Nijesu ti odje svi 'vako ljubazni ka je"
Do klinca, ako si ti ljubazan kakvi li su "ojde" onda ostali, pomislim, a Šure udari po gasu da ne lanem još nešto glupo pa da me stvarno i 'apse i mlate.
"Jesi lud konju jedan, mislio sam da će da nas zajebava do večeras".
"Pa šta imaš ti sa njim? Kunem ti se ne bi' mu iz principa dao trideset evra taman ležao mesec dana u zatvoru. Da nisam celim putem bio vezan, pa u redu, ovako da mi na pravdi Boga uzme pare, e neće".
Naplatna rampa.
Uzeše nam tri evra za putarinu.
A ja nešto razmišljam, dadosmo deset evra za čist vazduh, tri evra za putarinu, koliko li će tek vodu, obzirom da su u deficitu sa istom, da nam naplate ?
Zove Šuki, a Šure joj raportira dogadjaje sa granice.
Idemo kroz Montenegro.
Miris zelene jabuke se još uvek nigde ne oseća, ali ja i dalje strpljivo čekam.
Prolazimo kroz prelepe predele.
Krš levo, krš desno, žbun levo, žbun desno, krš levo, krš desno, nigde drveta.
Milina jedna za pogledati, mislim ko voli krš i zmije i kamen i od sunca sprženu travu.
Scena k'o iz filma "Pobešnjeli Makso".




Nedugo zatim, ispred nas se ukaza more.
E, to je totalno druga priča.
Koliko god mi onaj krš bio ružan, toliko me more uvek ostavi bez daha.
Prosto ne znam šta mi je toliko privlačno i magično u svom ovom plavetnilu.
Prostranstvo pretpostavljam, a verovatno i podsvesna želja za nepoznatim i avanturom.
Doduše prvi put posle ne znam koliko vremena sam u poziciji da me neko drugi vozi i da opušteno razgledam okolinu, pa je valjda i zbog toga celokupan utisak još jači.
Serpentine, ulazimo u Meljine,

kružni tok levo, Šuki zove, Zelenika, Kumbor, Djenovići i najzad Baošići.
Skrećemo sa magistrale desno prema moru.
Ne znam, nisam baš impresioniran onim što vidim.
Mislim, more je tu, ali mi nekako nedostaje širina i onaj dobropoznati pogled na pučinu.
Ovde toga nema jer je preko puta Baošića brdo, i naselje (Krašići mislim) tako da imam utisak kao da sam na nekom malo većem jezeru, jebi ga.
Provukosmo se nekako kroz preuzane ulice, i Šure uparkira auto u dvorište zgrade uz puno muke jer je vlasnik susednog placa stavio neki "da komšiji crkne krava" stubić u "svoje" (jebalo ga to njegovo "svoje") od koga niko normalno ne može da se okrene i uparkira.
Mislio sam, bre, da su primorci emancipovaniji od ovih naših okolobeogradskih strndžova, ali sam očigledno pogrešio.
Strndžov je strndžov i to ti je.
Elem, nismo se ni raspakovali, već pravolinijski otišli u prodavnicu.
Mogu da vam kažem da su cene manje više iste k'o u Beogradu, pa mi prosto nije jasno da li su oni pojeftinili u odnosu na nas, ili smo mi poskupeli u odnosu na (logično) njih.
Šuki je zvala.
Postajem dosadan sa Šuki, i to više neću da spominjem, nego vi posle svaka tri, četri pročitana reda, blago meni, ubacite po jedno "Šuki je zvala".
Krkali smo ko da nam je, daleko bilo poslednje, a onda smo Šure i ja šetnjom pokušali da potrošimo višak kalorija.
Jedino što smo potrošili bilo je nešto evrića u obližnjem kafiću "Zippo".
"One man band" lik je "lenjim glasom" nevešto pokušavao da skine već pomalo stereotipne zvuke Georgijeva, Saše Kovačevića, Ćetkovića i sličnih im, pa je možda i to bio razlog što je slobodnih mesta u "Zippo-u" bilo na pretek.
Pamtim neke "morske dane" kada si preko dana morao da rezervišeš mesto u kafiću ili restoranu, ili da dodješ ranije i zauzmeš mesto ako nećeš da stojiš celo veče.
Sad, ili su se vremena promenila pa se više ne ide po kafićima i restoranima, što je malo verovatno, ili ima previše kafića i restorana, što je takodje malo verovatno, ili jednostavno Montenegro nema onoliko turista koliko ih je imala Crna Gora.
Ne znam.
Ustvari znam, samo neću da kažem.
Šuki je zvala, dnevni izveštaj je podnešen.
Otišli smo na spavanje.
Prc, nema ništa od spavanja.
Ispod same terase stana večeras otvaraju nov kafić i gostuje im neki "Cvaj men bend".
Trs, trs, bam, tras, trs, trs, bam, tras i tako sve do jedan po ponoći.
U jedan prestaše.
Zaspasmo.
Jutro.
Plaža, i na plaži ja.
Beo za opkladu.
"Bele noge a prsti k'o diirkeee", došlo mi da zapevam, al' neću da brukam Šureta.
Gledam onu vodu i zatrčao bi' se k'o nekad al' me stra' presećiće me, pa se polako ušunjah u istu.
Ostarilo se, prijatelji, ostarilo.
Prošlo je ravno osam godina otkako nisam bio na moru.
Taksista, gospodin čovek, pun para rekli bi neki, a ja opet jednostavno kažem: "Prošlo je osam godina otkako nisam bio na moru".


(Plaža i na plaži snajka)

Voda k'o voda.
Slana i posle par minuta prijatno topla ali dosta prljavija nego na otvorenom moru.
"Zašto?", pitam Šureta dok iz usta izbacujem vodu u vidu fontane, a on mi uz osmeh odgovara:
"Je l' vidiš ova naselja oko Boke i ove kuće u njima?"
"Vidim".
"A je l' ih ima onako podosta?"
"Pa, ima".
"A šta misliš gde završava sadržaj njihovih WC šolja", reče opet uz osmeh.
Bljak.
Da sam gadljiv, verovatno bih bljuvao, ovako sam se i ja kiselo osmehnuo jer mi je to jedino i preostalo.
Onda sam otišao pod tuš, ali uz savet da ne pijem vodu jer je tehnička i nije za piće k'o ona naša, savska.
Kad rekoh savska, u Adi Romanliji se (zbog prljave vode rekao bih) nisam kupao još od detinjstva, medjutim u poredjenju sa ovom barom, Ada je k'o planinski potok.
Ostatak dana smo blejali naokolo po Baošićima, i baškarili se na terasi stana, koja je jedina ostavila pozitivan utisak na mene.



Pogled na more, stalno prisutni povetarac i to što je skrivena od sunca te prosto teraju da je ne napuštaš bez preke potrebe.


Ova jahta, verovatno vlasništvo nekog Rusa, je projezdila "pored nas", čisto da nam udari čežnju.
Nikad veću jahtu u životu nisam video...

Pivo remi, jamb, pivo, jamb, remi i tako do uveče.
Veče.
Šure ode u "Ribarsku zadrugu" da se nadje sa nekim prijateljima, a ja pravac na plažu.
Odavno imam taj neki blesavi trip da kad sam na moru uveče sedim na plaži i bar sat vremena blejim u nebo.
Nekada, keve mi moje, u nekim sada već davnim morskim noćima, znao sam da ostavim jednu curu (letnju šemu) u jednom, a drugu (balavac, šta ćeš) u drugom kafiću i da odem na plažu da odblejim tih sat vremena u samoći.
To mi je bio (mislim na blejanje) i još uvek je najbolji način da se kompletno "resetujem".
Da, nisam vam rekao, totalno sam se razočarao u plaže.
To što valja, zauzeli su lokalni privatnici sa ležaljkama koje naplaćuju ne znam koliko i baš me zabole, a ovo ostalo je sve nešto usko da ne možeš pošteno ni peškir da staviš.
Zbog nemogućnosti da se na tako malom prostoru "resetujem", odšetah do mola i sedoh na sredinu istog pored onog čeličnog klinca za koji se vezuju brodovi (pojma nemam kako se zove, stoga ću ga zvati jednostavno "klinac").
Noć je bila topla i vedra.
"Zvezde padalice" su se maltene nizale jedna za drugom i prosto mi nije jasno kako u Beogradu nikada ni jednu da vidim.
Uživam.
Posle nekih pola sata na desetak metara od mene, na susedni "klinac" seda korpulentnija gospodja-djica srednjih godina.
U mraku sam i ne vidi me.
Čujem je kako kašlje, okrećem glavu ka njoj i vidim kako se malko pridiže sa "klinca".
Kašalj, ma koliko se trudila, nije uspeo da nadjača koncert za trubu u b-moll-u koji je dopirao iz pravca njene zadnjice.
Ma, kakav koncert za trubu, ovo više zvuči kao rika ranjenog grizlija.
"Čoveče, kako je krenula otprdeće celu Betovenovu devetu", pomislim i počnem da se kao nenormalan smejem.
Znači, skoro se nisam tako smejao, a ona je opušteno pogledala ka meni, verovatno shvativši da nije sama, a onda se još opuštenije okrenula na drugu stranu.
E, pokvari mi i idilu i blejanje u zvezde, ali neka, nije mi žao.
Malo mi je bilo neprijatno što sam se onoliko smejao kada sam posle par minuta krenuo u "Zippo" i prošao kraj nje, ali njeno meditiranje na "klincu" i blaženi osmeh ništa, pa ni ja, nije moglo poremetiti.
Posle par popijenih pića i prijatnog razgovora sa ljubaznom konobaricom, mladom , simpatičnom "gastarbajterkom" iz Smedereva, prošetasmo obalom (ne "gastarbajterka" i ja, nego Šure i ja da ne bude zabune) skoro do Bijele, pa nazad do Djenovića.
"Je li bato, je l' ovde svake godine ovako pusto? Pogledaj bre ovu poslastičarnicu. Prazna, nikoga ni na terasi nema", rekoh.
"Ne znam, nikad nije bilo ovako. Prošlih godina je šetalište bilo puno. Stvarno ne znam o čemu se radi", odgovori Šure.
Ja bih po logici stvari, zbog praznih lokala trebao da likujem iz "tražili ste eto vam" razloga, ali obzirom da znam, ustvari sećam se da je za SCG zajednicu Herceg Novi glasao ZA, nekako mi je ovih meštana žao.
Sa druge strane, isto tako znam da su meštani iz drugih delova priobalnog pojasa (Tivat, Kotor, Budva, Bar i naravno Ulcinj) glasali za samostalnu državu, tako da se nadam da će im sezona podbaciti kao nikada dosad.


(Pogled na, ne baš tako punu, plažu sa terase "Zippo-a")

Ne, ne mešam babe i žabe, kako to verovatno neki od vas misle, nego jednostavno i krajnje ljudski osećam da su me Montenegrini izdali i da treba da ih stigne zasluženi bojkot.
Besan sam bre, i evo iz ove sad pozicije kažem, da me Šure nije vodio dole, da mu pravim društvo, nikad im ne bi' otiš'o.
Z' inat.
Ovo govorim kao neko ko dobro zna i ko je Njegoš, i zna sve bitke nekada bratskih naroda i neko ko zna da mu je Sandžačka vojska kraljevine Crne Gore na čelu sa serdar Jankom Vukotićem na Mojkovcu spasila pradedove i kompletnu srpsku vojsku u povlačenju ka Krfu, i neko ko i danas voli Crnogorce, a Montenegrine stavi baš na mesto namenjeno za staviti ih.
Ovo isto govorim i kao neko čiji su roditelji odvajali para i para za obnovu zemljotresom porušene Crne Gore, i nisu žalili ni dinara iako nikakve privilegije prilikom letovanja kao donatori nisu imali, ni oni, a ni hiljade ostalih iz Srbije.
Ovo isto govorim kao neko ko je svestan koliko medju Montenegrinima ima onih koji su fakultete završavali po Beogradu i imali sve privilegije nauštrb studenata iz Srbije.
Ovo govorim kao neko kome su na granici uzeli deset evra (ne lično meni nego Šuretu) za čist Montenegronski vazduh sa mirisom zelene jabuke koga ni u najavi nije bilo, i besan sam bre što i mi njima na ulasku u Srbiju ne naplaćujemo neku, pa recimo, seksološku taksu kad nas već fircaju ovako glupave, da nas bar ne fircaju za džabe.
Srce ti ljubim, kako me nostalgija otera u digresiju.
Izvinjavam se, nadam se da se neće ponoviti.
Znači, posle šetnje otišli smo na spavanje.
U nedostatku prostora, i da se ne bi' ponovo kočio po foteljama, pomalo nevoljno prihvatih ideju da sa Šuretom spavam na bračnom krevetu.
Šta ga znam, ceo dan oči pogubih na plaži gledajući neke fine, preplanule gospodjice kako se protežu po plaži, pa me strah da se ne zaigram u snu i da ga nadjačam, daleko bilo.
Možda bi mu se i svidelo, pa kako da ga se posle otresem.
S druge strane, i ja sam se dobro pripremio, i za svaki slučaj preko boskerica obuk'o bermude, i vez'o "mrtvi" čvor.
Jutro.
Čvor još uvek stoji na mestu.
Kakvo olakšanje.
Šure spava, a ja ga blago dva tri puta pljesnuh po zadnjici, taman da ga probudim.
"Ih, kako bi te slavili u Zabeli. Najlepša bi im devojčica bio, ha,ha,ha".
"Jezik pregriz'o životinjo jedna. Šta me budiš?", progovori kroz poluzatvorene oči.
"Izvini brate, tako sam navik'o sa ženom, pa kad si je već noćas menjao, što ne bi i ujutru, ha,ha"...
Posle popijene kafe, odosmo u prodavnicu da klincima i gospodji tašti kupimo zalihe vode i ostalih potrepština, da ne tegle sami.
Deset sati, pozdravismo se sa svima, i pravac kući.
Baošići, Djenovići, Kumbor, Zelenika, Meljine, serpentine.
Na jednom od ispusta na serpentinama,kod neke betonjerke, Šure na par trenutaka zaustavi auto da napravim par snimaka zaliva i da se pozdravim sa plavetnilom.



Nastavismo dalje.
Aj ponovo tri evrića za putarinu, pa na granicu.



Ispred nas svega dva automobila, tako da nismo baš dugo čekali, a sa suprotne strane katastrofa.
Lenjivac premaskiran u uniformu montenegronskog policajca sedi u hladu preko puta kućice, vozila mu polako prilaze, on im uzima dokumenta i bleji u njih pokušavajuću da izgleda ozbiljno i profesionalno..
Eeej ozbiljna je to država.
Ekološko - demokratski - proevropska.
Nije zajebancija.
Da ga pita čovek: "Dobro magarče, 'ajde časti ti (ahaa), kaži šta to gledaš", ne bi znao da odgovori.
Razumeo bih svu tu zajebanciju da su za ovaj tvoj Montenegro potrebne vize pa da to gledaš, ili da proveravaš podatke preko bilo kakvog sistema, ili bar da kontrolišeš prtljažnike (kakvi prtljažnici, ne bi taj odvojio zadnjicu od stolice ni pod pretnjom oružjem), ovako ne razumem.
Zajebavaš narod koji (doduše u sve manjem broju) dolazi da svoj novac troši u tvojoj državi.
Novac od koga ti lenjivče (žali Bože) primaš platu.
Izlazimo iz Montenegra.
"Brate ja ovo moram da slikam", rekoh Šuretu i izvadih fotoaparat.
Posle dve fotografije (negde od sredine kolone) počeh da snimam jer jedino tako mogu da objektivno zabeležim ovu sprdačinu.


Nisam uspeo da postavim video ovde, a koga interesuje snimak nek skokne do:
www.youtube.com/watch

Snimih kolonu do kraja, a Šure crče od smeha što se toliko nerviram i psujem.
Ništa, putujemo dalje.



Trebinje, Bileća, Gacko, Tjentište, Srbinje redjaju se mesta jedno za drugim.
Nivo kafe u krvi se smanjio na već pomalo problematičan nivo, pa zverasmo okolo u nadi da ćemo naći pristojnu kafanu.
Sada smo već u Federaciji BiH.
Šure vozi na granici dozvoljenog.
Ulazimo u Osanicu.
Ono sranje (da me izvinite) od radar detektora ćuti, ali Šure na vreme spazi radar fiksiran na postolju pored patrolnih kola pa prikoči.
Kratko ošišani "Federalac" mahnu glavom levo desno, k'o da kaže ovaj put ste se provukli.
Kroz otvoren prozor, po navici i ne razmišljajući, izbacujem ruku sa tri visoko uzdignuta prsta u nameri da pozdravim i bez trunke namere da provociram.
Pandurka, koja je u vreme kad smo naišli sedela na mestu vozača, je očigledno to "snimila" i kao oparena ustade sa sedišta (valjda u nameri da nas zaustavi).
Na sreću, zakasnila je jer u tom momentu prošišasmo pored njih.
Sa leve strane na jednoj od kuća velikim slovima neko je napisao:
"Teci Drino, teci i pričaj..."
'Leba ti ljubim, ko zna koliko ih je ovde pobijeno i pušteno niz Drinu, a ja ih još jebavam sa tri prsta.
Pa ne, da su nas zaustavili, 'ajd što bi nas tukli k'o volove, nego bi nas i fircali pride.
Ne bi bilo šanse da dokažem da nisam provocirao, nego da sam po navici pozdravio.
"Ti bre nisi normalan, konju jedan", reče Šure.
"Ma boli te dupe", uskurčio se kao ja, "ne staješ do Srbije, ili bar Republike Srpske, a posle kom opanci, kom obojci, ha,ha,ha".
"Jebi se bre baš".
"Šalim se bre brate, uopšte nisam imao nameru da provociram. Zablesavio sam se".
"Ma jeste, da te ne znam još bi ti i poverovao".
Čoveče, ni on mi nije verovao da nisam namerno, šta bih tek od plavaca mogao da očekujem.
U Ustiprači (to je već Republika Srpska) stadosmo da popijemo kafu.
Kaže meni onaj moj buzdovan od Šureta:
"Mogli smo i u Goraždu da kafenišemo, nego se ti nešto ustežeš k'o strina".
"Vidi, ne radi se tu o tome da l' sam strina ili ne. Znaš, mnogo mi se više svidja kada pijem kafu i ne razmišljam da li mi je neko u najboljem slučaju pljunuo u istu, a da ti ne pričam o varijacijama na temu, recimo ricinusu i koječemu drugom. Ovde sam medju svojima pa o tome i ne razmišljam".
Popismo kafu i hajd' dalje.
Višegrad.



"Brate, 'ajde stani da pretrčimo "Na drini ćupriju", rekoh.
"I da znaš da hoću. Ne znam koliko puta sam prolazio ovuda i uvek nekako nemam vremena, žurim".
Mogu da vam kažem da je lep osećaj prošetati po mostu koji toliko "pamti".
Stali smo na sred mosta da se slikamo.


Ptičicaaa...

Ne da meni djavo mira pa posle par trenutaka sedoh na samu ivicu.
"Ne zajebavaj se budalo, silazi dole", viče Šure.
"Slikaj bre, ako ovo popusti pod ovih mojih sto kila ti ćeš biti kriv jer trnjezgaš (oklevati - na jeziku moje pok. babe)".
I slikao je.



"Pogledaj sad, životinjo, gde si sedeo" reče Šure i zadrma onu ogradu, a ona se zaljulja k'o klimav zub.
"Šta 'oćeš, je l' vidiš da nije pala", kurčim se ja kao, a sve gledam dole u Drinu i merkam koliko je visoko, "nego, 'ajde leba ti da predjemo na drugu stranu, nešto mi tako došlo. Čisto da mogu da kažem da sam pregazio ćupriju".
Predjipali smo tamo, pa nazad, i onda krenusmo dalje.
Granicu Republike Srpske i Srbije prodjosmo maltene bez zaustavljanja.
Mokra Gora, Kremna, restoran "Pego"...
"Brate, ovako dobru jagnjetinu nisam skoro jeo", rekoh pokušavajući da dodjem do vazduha.
Šure se i ne trudi da mi odgovori, nego samo klima glavom i žvaće, i žvaće, i žvaće.
"Udavićeš se ludače, polako, neće to niko da ti otme".
I dalje klima glavom, samo ovaj put uz blaženi osmeh, i žvaće, i žvaće, i žvaće.
Nedugo zatim ušli smo u fazu u literaturi poznatiju kao "preživanje".
"Jednoga dana... kada budem imao mnogo para... otvoriću jednu baš ovakvu drumsku kafanu u nekoj nedodjiji, sa najukusnijom jagnjetinom, vrućim lepinjama, sisatom šankericom i najboljim točenim pivom na svetu. A tebe ću Šure da zaposlim kao glavnog kuvara."
"Ne bi se ti od takve kafane 'leba najeo. Pola jagnjetine bi' pojeo ja dok spremam, a pola ti pre nego izneseš gostima, ha,ha,ha", progovori Šure i rastera mi snove.
Dodje vreme da se i sa "Pegom" rastanemo.



Odatle, pa sve do kuće sam ja vozio, i ništa nam se više pametno, a ni zanimljivo nije desilo.
Šuki je za sve ovo vreme zvala jedno trista šezdeset pet puta, i usput se naljutila na mene jer sam je zbog toga najstrašnije isprozivao, i kad smo došli kući htela je da me omlati, al' sam bio brži pa sam junački utek'o...

E, da rezimiramo:
- Obavezno posetite Mećavnik.
- Čudan zvuk ispod vaših kola, nije uvek znak za paniku, verovatno je neka glupost u pitanju.
- Spremite deset ekoloških evrića ako hoćete da udišete čist Montenegronski vazduh (bez mirisa zelene jabuke).
- Pripremite se za čekanje na ulazak u Montenegro, kontrola im je ponekad i više nego revnosna.
- Na zadnju stranu vozila zalepite "SER", i nikako ne odvezujte pojas da vas onaj Montenegronski "Veselin" ne razveseli sa tri'es' evra po tamburi.
- Ne gutajte i ne "grgoćite" zalivsku vodu, ima bljakavo - čudan ukus (provereno).
- Ne očekujte previše od bokokotorskih plaža, razočaraćete se (ja bar jesam).
- Ako vam se desi da u Federaciji BiH prekoračite brzinu a oni vam progledaju kroz prste, nikako ih u znak zahvalnosti ne pozdravljajte sa tri prsta (čini mi se da su alergični na to).
- U Višegradu nikako ne sedajte na ogradu na sredini mosta, kamen desno. Rasklimao sam ga i samo što se ne skomata u Drinu.
- Razmislite gde ćete i da l' popiti kafu. Načini pripremanja iste variraju od oblasti do oblasti.
- Jagnjetina, sveža salata i vrele lepinje kod "Pega" - vrlo poželjno.
- Ako na more idete sa šurakom, a Šuki ostavljate kod kuće, OBAVEZNO joj onesposobite i mobilni i fiksni telefon. Ovo vam je najpotrebniji savet, verujte mi na reč (najeb'o sam ako pročita)

P.S. Kao Srbin imam samo još jedno da kažem:
Ne dajte se braćo Crnogorci, a vi Montenegroni, daleko vam lepa kuća, stavim vas baš na mesto predvidjeno za staviti vas (kao što već negde napisah)...


S poštovanjem,
vaš Taksista

Nedelja...
“Brate 'si budan?”
“Nisam, pizda ti materina nenormalna. Javila ti se sekretarica... Pa jesi normalan sedam je sati, a leg'o sam u pet”.
“E, ne bi' te cim'o, Mire mi moje, nego treba da idem u Boleč da mi čovek prikolje i sredi gudu, pa da posle zapalimo u vikendicu da je uz Božju pomoć “kvarcujemo”. Došli ovi moji iz Australije, a tvoji su već na ranču, tako da svi samo tebe čekamo”.
Zaigra mi srce junačko kad pomenu gudu, pa zaboravih i na spavanje i na to da je sedam sati, i na to da sam leg'o u pet.
Sve sam mu oprostio.
Pravac Kanarevo, pa Boleč.
U Boleču, pijačni dan pa se jedva nekako progurasmo kroz gužvu.
Ispred kuće lokalnog kasapina dvojica već merkaju prasiće.
E, do klinca, stigli pre nas.
Gledaju u onaj obor i nećkaju se da li bi “ono manje crno, ili ono malo veće sa belim uvetima” kako reče jedan od njih.
Vidim ja da će to da potraje, pa pridjem i kažem:
”Majstore, ako oni ne znaju šta će, mi bi uzeli ovo manje. Vidi ga kako je, nema ni grama sala”.
“Eee, izvini dečak. Mi smo baš to malo 'teli, a i došli smo prvi pa ćete morati da uz'ete ovo veće”, reče uz, pomalo trijumfalni, osmeh jedan od ove dvojice.

“Šta ti je bre dilejo, šta si zapeo za to manje, pa nama ovo veliko treba”, šapnu mi Ćira.
“Ne mogu da verujem koji si tantuz. Pa da nisam “intervenisao” čekali bi ih da se premišljaju još pola čuke, a da sam rek'o da mi se svidja i da nam treba ovo veće, z' inat bi ga oni uzeli.
“E jesi dripac, familije mi moje”, promrlja kroz zube uz smešak.
Gledam onog kasapina, mlad dečko, oko trideset godina star, i već razmišljam da se zabodem u kola i da odspavam jer će sve to da potraje.
Medjutim, on uze neki gumeni čekić, raspali ono mučeno prase posred čela, do'vati nož i poče da radi.
Ljudi svašta sam vid'o, ali da neko onako brzo ošuri i uredi prase, e, to još nisam.
Jedanaest minuta je dakle potrebno da živo, zdravo i veselo prase bude spremno za nataknuti ga na kolac, hoću reći na ražanj.
Evo na red dodje i ovaj naš, od trideset kila mučenik “sa belim uvetima”.
Majstor opet do'vati čekić u ruke, zama'nu i prase se umiri.
Znam da zvučim licemerno, ali nekako mi ga u tom momentu i bi žao (praseta, ne majstora), pa se okrenuh i odoh da razgledam prirodne lepote Boleča sa obližnjeg proplanka.
“Brate, sredjeno. Idemo”, viknu Ćira.
Evo nas, ponovo se vučemo pored pijace u Boleču.
“Mene nana ranila sa čvarci, najlepši sam od svi Bolečanci, mene nana ranila sa čvarke, najlepša sam od sve Bolečanke”, pevam, ustvari više se derem, kroz otvoren prozor, a Ćira me vuče za ruku da prestanem, da ne dobijemo batine od sve prisutnog lokalnog stanovništva.
Polako prolazimo pored saobraćajca, koji na suprotnoj strani ulice “uzima meru” nekom mučeniku sa “kecom”.
Okrete se prema nama, valjda da vidi ko to tamo (za)peva.
“Pusti bre čoveka, 'de će ti duša”, dobacim mu kroz osmeh.
“Može bato, ako ti 'oćeš ti da ga odmeniš. Nego sreća tvoja pa još nisu izmislili kazne za vas “sluhiste” inače bi' ti je sad zalilao”.
Vidim ja, odn'o vrag šalu, pašće mu neke lude ideje i još nenapisani članovi zakona na pamet, pa mu viknem “Pobegoh, aj' zdravo”, i udarim po gasu.
Pravac vikendica.
Usput pokupismo i Australijance. Ustvari Džon je naturalizovani Australijanac, poreklom sa ovih prostora, a Minja (žena mu) je naše gore list, al' otišla, sirota, tamo trbuhom za kruhom (i koječim pride).
Napokon stigosmo na ranč.
Ražanj, tek napravljeni žar i pivo su nestrpljivo čekali dolazak njenog veličanstva gude.
Radni zadaci su podeljeni, a meni je zapalo da čuvam 'ladovinu, presujem ligeštul i degustiram više vrsta dostupnih nam piva u potrazi za najkvalitetnijim.
Jebi ga, šta da kažem, život je nekom majka, a nekom maćeha.
“E, teče mi mojega, ako vas dvojica nemate turske krvi u sebi, niko je nema”, rekoh Ćiri i Miletu u trenutcima kada natačinjaše ono mučeno prase na ražanj.
Njih dvojica zapeli pa stenju sve u šesn'est.
“Šta stenjete, k'o da natačinju vas, ha,ha,ha”, opet dobacim.
“Ako ti dodjemo tamo, keve mi moje, zamenićeš ovo prase. Vidiš da nam ovo ide sve bolje i bolje”, reče Ćira, a ja se u momentu ućutah, čisto da ne izazivam sudbinu.
Kad nešto ne umeš, najpametnije je da to prepustiš iskusnima i da se uopšte ne mešaš, rekoše neki pametni ljudi, tako da ostadoh pri stavu da sam najkorisniji u 'ladu, kad ne smetam. Pustio sam ih da na miru rotiraju i rotiraju i rotiraju ražanj.
Prase već uveliko cvrči.
Cvrči i Ćira zajedno sa prasetom, što od sunca, što od vatre.
Cepam pivo, blejim u prazno, i uzaludno pokušavam da ne mislim na pečenje iako me dobro poznati miris istog iritira tako da želudac počinje da mi štekće na prazno, što kažu da vuče falš vazduh.
Povremeno se pridignem, čisto da vidim kako je lepo, pa rumeno, pa bucmasto, pa svašta nešto bre.
“Skidaj ga”, viknu Mile i prekide agoniju dugu dobra tri sata.
Sledeća scena je ide otprilike ovako:
Šljivik, usred šljivika veliki sto i vrelo pečenje, salata, svež 'lebac, sir i pečene ljute paprike na istom.
Idila.
Ko od nas je načeo pečenje, to ne znam, ali znam da smo samo par sekundi nakon “svečanog otvaranja krkanluka” svi već uveliko isto muljali po ustima.
“Daj meni kožicu, al' da krcka”, viče neko.
“Jooj što je vrućeee”, viče drugi
“Ja 'oću čaponjak (šta god da to značilo)”.
“A je l' mogu ja rep”, e, to je provereno došlo od moje svaje. Uvek traži rep.
“Ja neću masno, samo krtinu”.
“Ja 'oću da bude malo masnije”.
I sve tako ukrug, i svaki put tako.
Ruku masnih do lakata kidamo komad po komad vrelog pečenja , i “glabamo”.
Koga baš boli piša i za holesterol i za kilažu kad je u blizini ovakvog remek dela sa ražnja.
Jebali su mu kevu (rekli bi nevaspitani) kako su ga ispekli.
Posle izvesnog vremena (logično) slede komentari tipa:
“'Oću da prsnem”,
“Koja sam alava životinja, ne mogu da verujem”,
“Jooj meni muka”,
“Ne mogu da dišem, kol'ko sam se najela”, i sl.
Tada nastupa faza “brektanja”.
Na već pripremljene dušeke, ćebad i ležaljke ravnomerno rasporedjene po šljiviku hitro se (koliko nam to pun želudac dozvoljava) razmeštamo po principu “Ko pre devojci...”.
Najbolje je zauzeti položaj u medicini i priručnicima prve pomoći poznatiji kao “koma” položaj.
To je otprilike ono kad ležite po strani, tako da rasteretite pretrpani stomak, i dišete u ravnomernim kratkim udisajima i izdisajima, tj. “brekćete”.
U toj fazi nije zgoreg imati pri ruci 'ladnu penušavu tekućinu, bilo da je u pitanju pivo, gazirana voda ili špritzer, već po izboru.
“Vlado...”, progovori Minja.
“A...”
“ 'Si živ?”
“Aha...”
“ A je l' ima ovde neki market gde mogu da kupim adapter za punjač telefona? Imam samo onaj koji pasuje za australijske štekere.”
“Na glupa pitanja obično ne odgovaram, ali gostoprimstva radi, reći ću ti da nisam čuo da postoji zamisao da bilo ko pravi mega market u Lipovačkoj šumi. Doduše nije isključeno da ovi antimonopolisti iz Delte dodju na takvu ideju, ali za sada ništa od toga”.
Onda sam (opet gostoprimstva radi) ustao, uzeo onaj australijski punjač, nabudžio kabl sa dve najobičnije buksne na njega, izolovao ih, uštekovao u struju, pa sve to u telefon.
Problem rešen za pet minuta.
Minja je sve to posmatrala, i vrlo samokritično zaključila:
“Otkako sam otišla u Australiju, načisto sam oglupela. Nekada sam to što si ti uradio, radila sama, a tamo jednostavno nemam potrebe da improvizujem, nego odem u radnju i kupim šta god mi treba. Totalno sam prestala da razmišljam”.
“Vidi, pa to i nije tako loše. I ja bi' voleo malo da odem tamo, malo da naberem keša i malo da zaglupavim u pogledu improvizacije i budževina”.
“E, Vlado, sve je to lepo, i uopšte se ne žalim, jedino u šta sam sigurna je da bi i tebi, baš kao i meni nedostajao upravo ovaj šljivik, ovo pečenje, ovo što bi ti rekao “brektanje” i jednom rečju dani kao što je bio ovaj današnji”.
Zagledao sam se duboko u njene oči u kojima je plutala seta i nostalgija.
“Jebi ga Minja, ne možeš da stisneš i da prdneš u isto vreme”, rekoh uz osmeh ovu “umotvorinu”, jedinu koja mi je u tom trenutku pala na pamet.
Nasmejala se, okrenula na drugu stranu,i onako više za sebe rekla:
“E i to mi tamo nedostaje. To što od svega umemo da napravimo šalu, jebi ga...”


Aj u zdravlje, odoh da radim.


S poštovanjem,
vaš Taksista

Eto, Bogu hvala, doček'o sam dan da učestvujem u Grand paradi.

Doduše indirektno, al' parada je parada.

I otac, i majka, i žena i deca, bliža i dalja rodbina su i više nego ponosni na mene.

Još kad sam im ispričao da sam vid'o Saleta, Brenu i Boška uživo, nisu mogli da se sastave, eto dobrih sat vremena.

A pevale mi i nove zvezde Granda.

Familije mi.

I onaj mali plavi, čupavi i Rada i, i, duet simpatičnih klinaca koji se jedno drugome zaklinju na večnu ljubav u pesmici i Renato i Dinča.

Znaš.
E, sad bi većina vas verovatno pomislila da sam se obreo na nekom mega muzičkom spektaklu, al' "moša bato", bio sam na promociji knjige.
Da, da, prijatelji, bio sam na promociji knjige (!?).
Grand prodakšn se transformis'o u Grand promoušn.
A do svega toga ne bi došlo da me onaj moj  brat po duši Sale blues-er nije porukom: "Iskreno se nadam da ćemo se družiti u sredu, na promociji moje nove knjige "Tajne srpskog džet seta". 14. maj, 20h, hotel Kontinental (Inter), sala Njunjork. Dobrodošli Sale Ignjatović", uljudno pozvao da svojim prisustvom uveličam pomenutu svečanost.
"Bolje vas našli" je prvo, a "14. maja, biće nam do jaja" je drugo što mi je u tom trenutku prošlo glavurdom.
Doduše, ovo "Kontinental" i "Njunjork" mi nekako ne ide uz mentalni sklop druga mi, pa ti ga onda ja lepo "okrenem".
"Je li bato, da se nisi možda malo zajeb'o za lokaciju, da nije to neki drugi "Kontinental", ili je baš onaj "Inter", onaj veliki ?", upitah.
"Taj batice, taj. Tako organizator odlučio, šta ćeš".
'Tedo' da mu kažem 'ladno pivo, al' se ,obzirom da je fora otrcana, uzdržah, pa rekoh:
"Ništa onda, gledamo se".
Naravno, SMS poziv je istovremeno upućen i standardnim prvotimcima maloga nam seoskoga kluba ljubitelja pisane reči, Bjelici i Katalini, koji su svoje učešće na svečanosti instantno, na moju veliku radost, potvrdili.
14. maj, 20h ulaz u "Konti". Bandžo i ja pristigli i čekamo Katalinu.
Pažnju mi privlači nadolazeći "Bentli" kabriolet od par stotina soma evrića.
Vozi ga Vesa.
Jeste, Vesa "Com - trejder", naravno.
Posle par minuta, vidim parkir'o se i ide ka nama, ustvari ka ulazu.
"Bandžo, imam plan. Ulazimo unutra sa Vesom, onako u velikom stilu. Možda se uz njega i ogrebeno za neku pi( ubaciti "L" ili "Č" po želji )etinu. Ma kad nas vide sa Vesom sve ima da jurnu, pa će i za Dekija da ostane ponešto".
Ulazimo u "Njunjork".
Pogled levo - pi( )etina, pogled desno pi( )etina.
Snajku ti ljubim, ko da su se baš specijalno za ovu priliku pumpale u svim pravcima.
Gde god pogledaš, svud pi( )ići u minići.
To kipi i preliva na sve strane.
Dočekuje nas prosedi gospodin, i daje po primerak knjige.
Korice "zvuče" obećavajuće.
Gospodjica dugačke crne kose, "obučena" u providnu mrežastu haljinu i crvene sandale na štikle, sa licem andjela i okom djavola, krajičkom istog tog oka, onako bezobrazno, gleda u nas - potencijalne čitaoce.
Povila se u kolenima i okrenula onako na izvolte (što bi moja baba rekla - natrćila), da mami i iritira.
Eto, baš onako ko da, s' oproštenjem, čeka neki ... ma nebitno.
A, sve joj na mestu, i baš onako kako treba i koliko treba.
I guza, i grudi, i struk i kuk.
Zlo jedno.
Zabuljio ti se ja tako u sliku, sanjam i ne vidim da se Vesa zaustavio, pa zamalo da mu se konektujem straga, s' oproštenjem.
Srećom, ukočih i pred onolikim novinarima ne napravih skandal :).
Pogled mi se u prepunoj sali "Njujorka" zaustavi na konferencijskom stolu za kojim su sedeli Saša Popović, Vučko "Press", Isidora Bjelica, Boško i Sale "Blues" Ignjatović.
U momentu mi postade jasno odakle sav ovaj poznati svet na jednom mestu.
Čoveče, pa Grand stoji iza cele priče, zato su i sva ova nazovi džet set lica na okupu.
Pazi, na prošloj promociji knjige (o kojoj sam svojemremeno pisao) bilo je poznatih faca, ali ni približno kao ovde.
Ovde ih je onako, k'o za opkladu.
Možda malo i previše za moj ukus.
Čudno se prosečan čovek (kakvim sebe inače smatram) oseća kada se sasvim slučajno nadje u jednoj ovakvoj priči.
Tačno osećam kako ama baš ničim ne pripadam takvom okruženju, i kako je, koliko god to apsurdno zvučalo, jedini razlog zbog koga sam tu, čovek koji je upravo sve njih i okupio ovde. On i njegova knjiga.
Ne bih želeo da ovo moje pisanje bilo ko shvati kao neku pljuvačinu dežurnih džet setera (svaka sličnost sa irskim seterima je slučajna), iz razloga što prema istima  nemam ama baš nikakav stav, a i "Svaka blesa ima svoju zabavu", rekoše neki, a zašto ja to ovde citiram, pojma nemam.
Elem, Bane se odma' pustio u promet, i rastrč'o po sali, a ja ostadoh na sred iste k'o posran, obzirom da prisutne poznajem isključivo jednosmerno, ja njih da, a oni mene ne.
Otiš'o mi Vesa, otiš'o mi Bane, a Kataline k'o za klinac "ni od korova".
Što je najgore, konobara nigde na vidiku, da mu otmem dve, tri ljute čisto d' ubijem tremu i žgaravicu.
Evo ga stiže i Katalina.
Doš'o sa Niče(t)om, ortakom iz kraja.
Pojavio se baš u pravom trenutku, jer je konferencija za novinare završena, taman da zajedno pridjemo Saletu.
"Batice, pa i ti si mi se opametio. Vidiš da od ove sitne boranije nema ništa, pa hajd' u Grand. Mudro prijatelju, mudro. U svakom slučaju lepo izgleda sve ovo, mnogo ozbiljnije nego prošli put. Čestitam".
"Hvala druže. Što se izdavača tiče, šta ćeš, ili igraš ili ispadaš. Prošla knjiga mi je štampana u 10.000, a ova u 200.000 hiljada primeraka. Pa videćemo kako će sve dalje da se odvija", reče Sale.
Vrlo kratko smo razgovarali i onako površno razmenili utiske, jer je bio u obavezi prema nekim TV ekipama koje su čekale da im da intervju.
On ode, a mi ostadosmo da blejačimo. 
Vidi, sad se i Katalina izgubi u gomili, a Niče i ja, ovoga puta u duetu ostadosmo k'o posrani.
Zaključio sam da je sve lakše kad je u dvojku, pa čak i kad si k'o posran.
"Ko je ova debela? Sigurno neka buržujka čim ovako lepog momka šeta", upita me Niče, momak koji je totalno van estradnih priča. Što bi se reklo slobodan umetnik u pravom smislu te reči.
"To ti je, bre, ona poznata pevačica i njen novi dečko. Mislim da je maneken. Vozio sam ih pre neki dan iz Sime Miloševića. Stanuju u onoj extra zgradi pri kraju ulice. Simpatični su likovi, iako ti možda na prvi pogled i ne deluju tako. Pojavili se, izgleda, čisto da ih malo kamere ne zaborave, i evo odma' pale dalje. To je valjda neka fora, šta li", odgovorih.
"Aaaa...", reče Niče,  kao da mu nešto znači to što sam mu upravo rek'o.
I dok se, inspirisaran Ničeom, setih grafita "Slotere Niče Žarkovo ti kliče", on će ponovo:
"A i ova mi je poznata".
"E vidiš, to ti je ona VIP plačipička iz Velikog Brata. Mislim da mi neko od istaknutih uživaoca pomenutog rijaliti show-a svojevremeno reče da je glumica, al' da me fircaš ako znam kako se zove.
Simpatični lik u ulozi konobara nas već treći put nudi pečenim ćevapima a la "na čačkalicu" koji nam se uporno smeše sa poslužavnika.
Beži bre indijanac, mislim se, da sam hteo da jedem sigurno ne bi' došao ovde pred sve ove kamere. Kako sam smotan, garantovano bi' se sav umazo.
Onako k'o Boža - moj mehaničar.
Moje mišljenje nije delio simpatični, bucmasti novinar - voditelj, (mislim da se preziva Filipović) koji je skroz bez blama mlatio ćevape kako god bi konobar prošao pored njega.
Djuska i mlati ćevape, kakav trip, a?
Posle par minuta vraća se Katalina i reče: "Za mnom, našao sam".
"Šta bre?" upitasmo ga Niče i ja uglas.
"Hot spot. Eno tamo u ćošku služe ćepi".
Pazi ga Deki, sunce moje malo.
Nije nas napustio nego bio u izvidnici.
Naravno, momentalno smo se uputili u pravcu "Pelinkovca".
Bane je i dalje krstario "Njujorkom", a nas trojica smo iz ćoška, uz Pelindžer posmatrali paradu.
Osveženje su definitivno doneli klinci Granda ("Zvezde", kako ih krstiše) kada su se latili mikrofona.
Šta god ko mislio o Grandu i raznoraznim paradama sličnog tipa, ovi klinci su fenomenalni.
Pazi, i mladi su i lepi i fantastično pevaju, a posebno mi je drago što su imali sreće da Grand sistem napravi jednu tako interesantnu priču u vidu "Zvezda Granda", gde će se, u ovo teško vreme, nekim totalno anonimnim klincima pružiti šansa da se samo na osnovu svojih glasovnih kvaliteta i šarma proguraju do nekog, verovatno, boljeg života.
Pun mi je kufer svih onih napucanih, glasovno inferiornih seljančura koje za dve krave i jednu polutku snime "materijal", objave CD, šatro slučajno slikaju guzice za "Skandal" i glume ludilo kako su neke zvezde, dok sa druge strane pravi talenti trunu negde samo iz razloga što nemaju dve krave i polutku viška.
Elem (evo ga opet), "Zvezdice" su se smenjivale na bini i svojim više nego prijatnim glasovima doprinele da atmosfera u "Njujorku" dobije jednu baš prijatnu notu.
Za to vreme plejada poznatih faca je paradirala po sali.
I uvek prisutne Irina Kruška i Snežana Dakić, i legenda modernog plesa Lokica, i ona mala bucmasta voditeljka Ena, i Dragana Katić, i Tina (koja mi , ruku na srce i ne deluje kao zaljubljenik u knjige), i nezaobilazna Margit, i Dragić, i Bane Obradović, i Ivan "Legenda" i mnogi drugi, da ne smaram više.
Jedina, po meni, zamerka na celu ovu inače lepu pričicu je ta što su "Zvezdice" otpevale po jednu pesmu i završile nastup.
Tako da je zabavni deo promocije vrlo kratko trajao u odnosu na promociju u Boemu koja je bila u verziji celovečernjeg provoda.
Sale, moj mučeni prijatelj, je celo veče davao neke intervjue za raznorazne televizije, tako da smo ga i zatekli na ulazu kako potpisuje knjige, dok ga još jedna tv ekipa (ne znam već koja po redu strpljivo čeka, a i mi (Katalina, Bane, Niče i ja) sa njima.
Jedino što mi je u tom momentu prolazilo glavom (vezano za ovoliki broj televizija okupljenim zbog jedne knjige, za tiraž od 200.000 primeraka, za unapred organizovanu distribuciju knjige, za ovako dobro organizovanu promociju) je činjenica da, ma koliko dobar pisac bio, ma koliko dobar pevač bio, ma koliko dobar bilo šta bio, ništa ne možeš da napraviš ako nemaš ledja, hoću reći mašineriju koja će da prepozna novac u tvom talentu i da te uzme pod svoj patronat.
Malo glupo, zar ne?
U momentima dok sam sve ovo vitlao po mozgu, Katalina nije gubio vreme i uporno je ubacivao (doduše simpatične) opaske na pitanja novinarke koja je već treći put pokušavala da započne intervju sa Saletom.
"Nemoj brate, koji ti je, rasplakaće se pa šta ćemo sa njom tako musavom", pokušah da
 ubedim djavola da ućuti, a on me ne jebe ni dva posto i nastavlja po starom, i tako sve dok ga nisam bikvalni izneo iz "Njujorka".
Posle kraćeg vremena vratismo se unutra.
"'Fala klincu da su te napokon izintervjuisali.. Evo ti knjiga, i neku pametnu posvetu da mi napišeš", rekoh.
"OBEĆAVAM JOŠ JEDNU PROMOCIJU SA GOMILOM PILETINE, 14. maj 2008."
"Bravo brate, ako mi žena pročita ovo, jebaće mi kevu, i pišu ću da ti dodjem na reprizu".
Svaki dalji razgovor je u trenutku prekinut pojavom visoke, atraktivne plavuše i visokog, nepoznatog mi, čoveka na vratima "Njujorka".
Lepa Brena.
Imao sam utisak kao da smo se nekako svi u trenutku ućutali.
Otprilike isto kao kad učiteljica udje u učionicu pred početak časa.
Pazite, nisam ja neki ljubitelj lika i dela Fahrete Jahić širokim narodnim masama popularnije kao Lepa Brena, ali ne mogu vam opisati kolika je energija kojom je ta žena okružena
I svi smo, i Deki i Bane i Niče i Sale i ja, delovali šatro opušteno, ali je to bilo nekako baš vidno izveštačeno.
"Izvini, nisam mogla ranije da stignem, dosad smo bili u studiju. Kako je bilo?", upita Saleta.
"Super, samo su klinci baš kratko bili na sceni, tako da su se ljudi već i razišli", odgovori joj.
Nastavili su sa nekim pričama vezanim za posao.
Gledam ga, a vidim da ne zna šta će sa rukama.
Te ih prekršta, te se levom rukom naslanja na zid, pa ih ponovo spušta pored tela.
Čovek kome je posao da bude u svetu estrade i od čijeg pera ista ta estrada treba da u neku ruku strahuje je pred Lepom Brenom vidno nervozan.
"Brate, jebe mi se za estradu i narodnu muziku, ali ova žena je stvarno zmaj. Je l' osećaš kako zrači? Ko radioaktivna, leba ti !?", reče Niče.
Nasmejao me je.
Nedugo zatim, pozdravili smo se sa domaćinom, uputili smo još jedan setan pogled ka  onoj oskudno obučenoj pi( )etini, okrenuli se i otišli u nepoznato.
Tog 14. maja 2008.godine, (u pozadini ide saundtrek iz "Grlom u jagode") moj drug Sale se napokon opametio i priklonio pobedničkom timu, shvatio sam da je Brena  - Brena (al' i da je dvaput - dvaput),  saznao da Vesa vozi "Bentli" konvrtbl i video da Seka ima veće sise uživo nego na televiziji.
Tog 14. maja bio sam stariji za jedan dan u odnosu na 13. maj i bio bogatiji za jedno novo iskustvo.
Jedino što tog 14. maja nisam znao, a evo ni sada ne znam je kako ću da završim ovaj tekst, tako da vama ostavljam na volju da ga završite kako god vam srcu drago (end of track)...


S poštovanjem
vaš taksista

Danas, odem na poziv u Gradsku bolnicu, i dok sam prilazio vratima Hitne ugledam lika sa pocepanom trenerkom ispod koje je virila oguljena noga na kojoj se skorila krv. Desna ruka mu beše u zavojima, a prsti iste fiksirani nekom daščicom.
Pridržavaju ga tip i cura.
Zaustavljam se, cura otvara vrata i pomaže mu da sedne.
“Sretne ti rane junače”, progovorim ne bih li mu izmamio osmeh, “koja te je to muka snašla?”
“Aprililili, bato, prvoaprilska šala”, reče dok je ulazio unutra.
“Au brate, kako ti znaš da se šališ. Do jaja”.
“Ma ovo je ekstra ispalo kako sam se nadao”.
Ono dvoje njegovih prijatelja sedoše pozadi i krenusmo.
“Skuter?”, upitah.
“Aha, skuter. Honda CBR, “hiljadarka”, sa sto pedeset sam se zakucao u jebenog “keca. Nego, odakle znaš da sam puko sa motoga !?”.
“Intuicija druže, intuicija”, rekoh.
“Brate, a pre nedelju dana sam dao pet soma za njega. Divljak, jebi ga. Nije “denkra”, nego ga nisam ocarinio”.
“Kako si, bre majstore, uspeo?”
“Pa kad svaka volina u ovom gradu ima dozvolu, eto kako. Pazi i ja sam kriv, stvarno sam ga “gazio”, ali ona volina sa kecom, nije gledao, pravio polukružno i puko sam ga. Znači, u Kumodražu, na onoj uzbrdici pre okretnice “dvaespetice” sam ga “spržio” odozdo, čisto da ga malo “produvam” i vidim “keca” na jedno sto metara ispred. U momentu kad sam krenuo da ga obilazim, buzdovan počne da se pravi polukružno, i ja ga “zabodem” u krilo. Šta da ti pričam kako sam jako ga udario, kad sam preleteo preko njega i leteo nekih dvadeset metara kroz vazduh. Je l' veruješ da sam, dok sam leteo, gledao u pravcu bandere i molio Boga samo da je promašim. Mislim da sam je promašio za metar. Pojma nemam kako sam pao. Ustvari nekako sam blebnuo prvo na ovu desnu nogu i ruku, tu sam i slomio ova dva prsta, i posle sam se još ne znam koliko kotrljao. Brate, kacigu nisam imao na glavi a nisam je ni okrznuo”.
“Juče smo išli da kupimo kacigu i, zamisli, kretenu se nije svideo model, ha,ha,ha. Ne mogu da verujem da ovoliku glavu nije ni malo potkačio”, dobaci momak sa zadnjeg sedišta.
“Jebeš kacigu, nego zamisli onog mentola u “kecu”. Kad sam se malo prizvao pameti, onako polomljen mu kažem da me vozi u Hitnu pomoć, a on mi opušteno kaže da ne može jer mora da čeka policiju. Došlo mi da ga ovako kljakavom rukom iznabadam, da mu dam policiju preko pičke, nego nisam mogao da ustanem, jer mi verovatno i mišić na nozi puko pa sam  klošarčinu najstrašnije napušio, jebala ga i policija i ona njegova konzerva”.
“Kako verovatno puko? Pa jesu li te pregledali ovi u Hitnoj, valjda su ti rekli šta ti je?”
“Ma jok, samo mi zaustavili krvarenje na nozi i ruci, i fiksirali mi prste, a ostalo im nisam dao da mi diraju. Idem u privatnu kliniku da mi tamo operišu ruku i komplet pregledaju, a ovi državni su samo za prvu pomoć. Nego da ti završim priču. Da ne stade jedan  momak koji me je i prevez'o u Hitnu , ona budala bi me pustio da krvarim tamo po ulici sve dok panduri ne dodju.”
“Dobro, a šta ćeš za motor?”
“Kakav crni motor, pa od njega ništa nije ostalo. Skroz je prs'o, a i šta bi sa njim kad je “vljak-di”? Samo mi fale još panduri da me ispituju pa da kompletiram doživljaj. Pazi, ja sam kriv što sam brzo vozio, a ovaj magarac što je pravio poloukružno a da nije ni pogledao u retrovizor. Obojica bi popili po saobraćajnu prijavu, ali bi meni pisali i carinski prekršaj, i izuli me sa kaznom. Ovako mi jeftinije. Nego, brate, dok sam leteo kroz vazduh prvo što mi je prošlo kroz glavu je, jebo te, izginuću, a da nisam kresnuo ... (pa reče jedno žensko ime), koji maler”.
Tu je nasmejao i mene i ovo dvoje otpozadi.
Kakav lik, izlup'o se k'o kanta, prsti mu smrskani, ne može sam na noge, a on razmišlja o ribi.
Mozak muškarca je čudo, a?
“Moram malo da se smirim, keve mi moram, al' isto tako moram iz inata još bolji motor da kupim, da razijem maler. Al' pre toga moram da kresnem onu malu. Za svaki slučaj. Ko mu jebe mater, samo jednom se živi”.
Ubrzo smo stigli do pijace u Mirijevu, platili su vožnju i svo troje prešli u kola nekog njihovog ortaka, kako rekoše.
“Čitaćeš o ovome što sam ti pričao sutra u novinama”, kroz prozor mi uz osmeh dobaci “Balansero”, “ajd zdravo”...
Eto, to mi je otprilike bila najzanimljivija prvoaprilska vožnja.
A, da, još nešto, danas me niko nije prvoaprilski zajeb'o, i mogu da vam kažem da mi to pomalo i nedostaje.
Čini mi se da polako gubimo smisao za humor, a možda i preterujem, ali o tome nekom drugom prilikom.


S poštovanjem
vaš taksista

 Koliko li sam se zalopojki za vreme mojega mi "taksi mandata" naslusao, pojma nemate.
I svi oni, kao da bas u taksiju dobiju inspiraciju da otvore dusu, pricaju neke, njima najvece, probleme.
 ¨Svakom svoja muka najteza¨, rece neko,, ali nemam, bre brate, zivaca svasta ni da slusam.   
 "Nemam srece, nemam posla, u kreditima sam, maltretira me sef, sefovica me seksualno uznemirava, ostavio me decko, ostavila me riba, zena me vara, muz me tuce, otac mi pije, deca me ne slusaju, majstori me vacare, drzava me krade", su samo neke od njih..
 A ima i onih ozbiljnijih tipa:
 "Jebo te, ne znam sta veceras da obucem, ili, da li da izadjem u "Stefan Braun" ili u "Kristal", ili, kupila sam cizme i sad ne mogu da nadjem tasnu u istoj boji, ili, (moj favorit, zena srednjih godina iz Tolstojeve ulice, nebitan broj) mislim, sve po kuci moram da radim sama, ja postavljam sto kada nam iz restorana donesu hranu, ja sam ta koja te iste prljave sudove pakuje u masinu, ja sam ta koja ukljucuje cak i ves u masinu, mislim, ja moram da budem tu kada subotom dodje gospodja (koliko se secam) Ljubinka da cisti kucu, a onaj moj magarac (ja kazem volina) samo radi, i nesposoban je cak i aranzman za more da nam nadje nego i to moram sama.
 Ove druge pokusavam da ignorisem, ali obzirom da su toliko plitki da to i ne primecuju, oni me, po pravilu, guse celim putem, ocekujuci valjda saosecanje ili sta vec.
Svaki, ali svaki put pokusavam, ali ne uspevam da ucutkam dzukca u sebi, i da im na ofucano: " Pa, mislim, je l'  tako?", odgovorim nesto normalno, a ne:
 "Izvinite, jeste li meni nešto rekli? Slusam "Motorolu" i nista Vas nisam cuo".
 Vidim da popizde, bez reci plate voznju i ljutito izadju, "a mene bolee".
 Ovi prvi su u vecini slucajeva normalni ljudi na koje treba trositi i vreme i misli.
 Ljudi sa realnim problemima, oziljnijim, ali uz malo truda relativno lako resivim.
 Pricamo.
 Slusam ja njih, i slusaju oni mene.
 Prepoznajemo se i preklapamo u mislima, nazovi, gorkim zivotnim iskustvima i svakodnevnim zivotnim zajebancijama i iskusenjima.
 I uvek se, nekako, setim Neshe, "Kratkog" kako ga prijatelji zovu.
 I onda se stidim.
 Stidim se samoga sebe i svojih nazovi muka sa kreditima, kvarovima na kolima, nedovrsenom kucom, jebenom administracijom, akutnim nedostatkom para i kojekakvih, kao sto napisah, uz malo truda resivih problema.
 I skoro svakoj musteriji pricam o njemu.
 Onda se i oni stide.
 Nesha "Kratki", covek sa srcem, mozgom i mudima (izvinite, ali adekvatniju rec nemam), jednom recju trojstvom koje velika vecina nas moze samo da sanja.
 Upoznali smo se pre nekoliko godina, kada sam dosao u Kralja Vladimira 33, ispred "Doma studenata sa posebnim potrebama", po pozivu kao "vozilo sa vecim gepekom za invalidska kolica" kako naglasise ovi moji iz centra.
 Priblizava mi se momak u kolicima neznatno mladji od mene.
 Izlazim iz kola da mu pomognem i prvo sto mi upada u oci je da nema ruke do lakata i noge do kolena.
 Tako je rodjen, rekose mi kasnije neki koji ga poznaju, i takav i ostavljen u domu za nezbrinutu decu.
 Odbacen.
 Otvorih suvozaceva vrata, pitao bih ga da mu nekako pomognem da udje, ali mi se nesto u grlu steglo i ni rec da progovorim.
 Dok tako, kao mulac, stajah pored njega, on se u sekundi nadje u kolima.
 "Izvini, brate, ja magarac ni kolica da ti pridrzim, jebi ga".
 "Ma u redu je, mogu ja to sam, navikao sam, a i tako mi nekako lakse"
 Secam se, vozio sam ga u Kasino (nebitno koji) da "baci neku" kao sto rece.
 Pokusavao sam da ne obracam paznju na njegov telesni nedostatak, i to mi je, zivota mi, mnogo tesko polazilo za rukom.
 Znam da me je provalio, jer je sigurno navikao na ovako glupave reakcije, ali je sve to smekerski ignorisao i pricao je neke sasvim obicne i svakodnevne price.
 Jednog trenutka je uzeo svoj (Alkatel DB) mobilni telefon u ruke, kao da je zeleo da mi pokaze da je u stvari neuporedivo sposobniji nego sto "slika kaze", stavio ga na nadlakticu leve, i nadlakticom desne ruke poceo da okrece brojeve.
 Pozvao je prijatelja i razgovarao kratko sa istim, nakon cega ga je docekalo moje zapanjujuce:
 "Kako bre, jebo te!? Kako uopste uspevas da okrenes broj, ides u klinac ?"
 "Batice, sve je to iz glave, ne postoji skoro nijedna realna stvar koju ne mozes da uradis ako to zaista hoces. Sta mislis, recimo, da li ja umem da plivam?"
 "Iskreno brate, pojma nemam. To mi, ruku na srce, stvarno deluje tesko izvodljivo".
 "E, vidis druze moj, ja sam olimpijski prvak u plivanju za osobe sa telesnim ostecenjima".
 Gledao sam ga, pa kada bih rekao zacudjeno, bilo bi preblago.
 "Da, da majstore. Olimpijski prvak u plivanju, pa ti meni sad kazi da li postoji stvar koju ne mozes da uradis ako to zaista zelis, a? Pomalo volim kocku, pomalo i kafanu, a i da zapevam umem. Jednostavno volim zivot i borim se kako znam i umem. Ako Bog da uskoro cu i da zavrsim defektoloski fakultet, a posle cu da vidim i sta cu i kud cu. Pa sta da radim, je l' treba da lezim i kukam sto je sudbina ovakva kakva je ili da guram napred?"
 Jebo te, kakav covek, kakav borac, kakav, bestseler romana, vredan zivot, da ne verujes.
 Secam se svake njegove reci k'o sad da ga slusam, i evo i sad se stidim svojih mnogobrojnih nedostataka i svoje nemoci da budem bar upola snazan kao on i njemu slicni.
 Ostavio sam ga ispred Kazina i nakon toga ceo dan razmisljao o tome kakav bih ja bio da sam kojim nesrecnim slucajem u njegovoj kozi.
 Bogu hvala, do odgovora do dana danasnjeg nisam dosao.
 Posle toga smo se vozili jos nekoliko puta i, verovali ili ne, prihvatio sam ga kao nekog neuporedivo sposobnijeg i vrednijeg od vecine nas, tako da na njegov telesni nedostatak nekako i nisam vise obracao paznju.
 Jednom prilikom smo se cak zajedno i zapijali u starom "Brodarcu".
 Koji je to car.
 Oteo je Tomi (pevaču) mikrofon i na odusevljenje svih nas otpevao nekoliko pesama, i to poprilicno dobro.
 Neshu nisam video sigurno dve godine, da bi, sasvim slucajno, pre nekoliko dana ponovo otisao na poziv u Vojvode Stepe, naravno u kafanu, bivsi "Vardar", i prijatno se iznenadio ugledavsi ga.
 Dosta toga se promenilo od naseg poslednjeg susreta. 
 Zavrsio je fakultet, skrasio se jedno vreme pored cure koju je iskreno voleo i sa kojom se prica, kao sto rece, neslavno zavrsila, imao neke novcane kombinacije u kojima se nije bas proslavio, ustvari izgubio je mnogo, stvarno mnogo para, upao u emotivnu i finansijsku krizu, ugojio se, zbog paradentoze izgubio prednji zub, tako da sad suska kad prica, ali se i dalje ne predaje.
 "Imao sam opasan pad u zivotu, ali se ponovo dizem. Puk'o sam stan na neke lose poslovne kombinacije, i jebi ga trenutno sam u Domu na Bezanijskoj Kosi. Kao olimpijski pobednik ostvario sam pravo na drzavnu penziju koja je za ove nase uslove ekstremno velika. Polako sredujem zube,  ovih dana ponovo krecem sa plivanjem cisto da se vratim malo u formu, jos uvek pomalo varam rulet, vara i on mene i tako ukrug. Cimeri me zajebavaju u stilu kako cu ovako krezav u kafanu, a ja im kazem boli me uvo, kad mogu bez ruku i nogu mogu i bez zuba ha,ha,ha. Evo sad im nosim klopu i posle palim u zivot".
 Gledam i slusam ga i nije se, bre, uopste promenio.
 Jos uvek je pun zivota, pun snage, pun pozitivne energije.
 Slusam ga dok prica o totalno neobaveznim stvarima, a paralelno razmisljam o tome koliko je zivot nepravedan prema njemu i njemu slicnima, a sa druge strane isuvise darezljiv prema drugima koji su, pa, skoro bezrazlozno nezadovoljni iako su i ¨zdravi i pravi¨.
 Cudni su putevi Gospodnji, procitah negde, i to uopste nije daleko od istine.
 Odneli smo klopu njegovim, takodje nepokretnim, drugarima koje zatekosmo ispred lokalne prodavnice kako cirkaju pivo, prave zajebanciju i smeju se sa ekipom iz komsiluka.
 Mogu da vam kazem da je stvarno primetno koliko Neshu komshije iz kraja vole i prihvataju kao njima ravnog, i zao mi je sto znam da ne mogu ni priblizno da vam prenesem kolicinu pozitivne energije koju poseduje, to jest kojom je okruzen.
 Na kraju sam ga (po starom dobrom obicaju) odvezao do Kazina da "se malo laze s ruletom", i tu smo se i rastali.
 Privilegija je upoznati Neshu "Kratkog" i biti u njegovom drustvu, mada covek uopste ne zasluzuje takav nadimak jer je mnogo "duzi" od vecine nas.
 I duzi, a i siri, pa ko razume - lepo, a ko ne razume, pa njemu ovo pisanije i nije ni bilo upuceno.
 Zivi mi i zdravi bili.

 S postovanjem
 vas Taksista
 

Juče, kod dobrog prijatelja sam na Youtube-u gledao jedan od, kako sam u prvom momentu pomislio smešnih, snimaka engleskog "Idol-a".
U prvom momentu sam očekivao kretena koji se opredelio da peva operu, a već par sekundi kasnije, nakon prvih tonova sam se naježio. Ne znam zašto, ali, iako operu uopste ne slušam, par trenutaka zatim su mi sasvim spontano zasuzile oči.
Kakav lik, rodjeni operski pevač a zaglavljen kao prodavac u nekoj, koliko sam razumeo, prodavnici obuće.
Život je čudo, zar ne?

Svima vama, mojim iskrenim blog prijateljima u 2008. godini želim:
Da mi na prvom mestu budete sretni.
Onda, da mi budete zdravi k'o dren.
Zatim da volite i bezrezervno dajete, da vas vole i bezrezervno vam se podaju.
Da u poslu budete uspešni i za to budete plaćeni i više nego što treba.
Da mi budete pametni i duhoviti kao što ste i dosad bili, i da inspiraciju dobijate samo iz lepih stvari.
Evo ovog trenutka primih na mobilni poruku od mog velikog prijatelja Saleta Be bluesa i ne mogu da odolim da vam istu ne prosledim, kaže:
"Verovatno ni ti nemaš 2008 snova (ja sam brojao do 28, pa odustao) ali koliko god da ih imaš neka ti se ostvare u Novoj godini".
E, ja sve iz te poruke svakom od vas pojedinačno želim.
Budite mi zlatni i ajd zdravo, pretpostavljam da sam vam ovolikom čestitkom malo i dosadio.

SRETNA NOVA GODINAAAAAAAAA

P.S. Posebno se zahvaljujem Gametichici, Dragani55 i Rabanu, koji mi već čestitaše Novu Godinu